• Шта је књижевни језик?
• Особине књижевног језика
• Врсте књижевног језика
• Примери књижевног језика
• Књижевне личности

Објашњавамо шта је књижевни језик, његове врсте, карактеристике и познате примере. Такође, шта су књижевне личности.

Језик тражи естетскије, елегантније или моћније облике језика.

Шта је књижевни језик?

Познат је као књижевни језик, књижевни језик или, што је прикладније, као књижевни регистар да се користи Језик вербално што је типично за писање књижевни и Игре речи, као и одређене литургијске службе или ритуали.

То је употреба која представља значајне разлике у односу на језик колоквијални о којима свакодневно причамо, од корекције и Правила, као и поетску функцију језика, како га је дефинисао лингвиста Роман Џекобсон (1896-1982), односно интересовање за проналажење естетскијих, елегантнијих, моћнијих или узвишених начина коришћења идиом.

Некада је књижевни језик пар екцелленце, којим су писана дела и служена црквена миса, био латински, као што је то био језик старог Римског царства. Али временом су се писана латиница и вулгарна латиница којом су људи свакодневно говорили у различитим крајевима царства раздвојили.

Разлике су биле толико велике да је било неопходно напустити писану латиницу и вулгарну латиницу, јер су се у наше дане родили различити романски језици, сваки са својим књижевним регистром, који представља мање или више варијације у односу на свакодневни језик. Овај феномен језичке диференцијације познат је као диглосија.

Особине књижевног језика

Књижевни регистар језика карактерише следеће:

• У њему преовлађују норма и исправност језика, иако су често дозвољене песничке или изражајне лиценце, односно кршење норми језика је дозвољено све док се ово заснива на већем ефекту. естетски.
• Обилује књижевне личностикаламбури, култизме и необичне изразе, будући да је реч о уметничкој употреби језика, који уместо да служи само као средство комуникација, скреће пажњу на себе, на своју лепоту, на своју духовитост, на начин на који је дело написано.
• Комуникативно је једносмеран (пошто ко чита књижевно дело не може да одговори на аутора у истој књизи), незаинтересован (у смислу да не контролише шта прималац ради са информације који је предвиђен) и полисемичан (Постоји много различитих начина да се то протумачи и нивои интерпретације којима се приступа).

Врсте књижевног језика

Стих и проза имају другачију структуру и карактеристике.

Књижевни језик је веома слободан и повинује се естетским или филозофским циљевима аутора, тако да заиста може да поприми облик који жели, све док његови читаоци могу да дешифрују неко драгоцено значење из читање. Дакле, више од самих типова, књижевни језик се може разумети на два различита начина:

• Стих. То је начин књижевног писања који се фокусира на то како речи звуче речи, односно у својој усмености свој рима, њихову звучност или њихову музикалност, да конструишу текстове који се нормално могу класификовати унутар роду од поезија. Његова типична структура се састоји од малих или великих молитве одвојено од осталих (стихова) који чине блокове (строфе) тематски или музички.
• Проза. То је начин књижевног писања који представља информације на флуидан, континуиран начин, покушавајући да урони читаоца у њу, а карактеристичан је за жанрове приповедање и од проба. Постоји и поетска проза, која је проза писана обраћајући пажњу на звук и лепоту речи, а не на оно што оне преносе.

Примери књижевног језика

Неки примери књижевног језика су следећи, преузети из класичних дела књижевност:

• Преузето из Генијалног хидалга Дон Кихота од Манче (Други део, 1615) Мигела де Сервантеса (1547-1616):

„Упозори, Санчо“, рече Дон Кихот, „да љубав нити гледа на поштовање нити се држи разума у ​​својим говорима, и има исти услов као и смрт: да на тај начин удара у високе тврђаве краљева као на скромне колибе пастира. , а када потпуно запоседне неку душу, прво што уради је да скине страх и стид”.

• Преузето из Божанствене комедије (1304-1321) Дантеа Алигијерија (1265-1321):

„Успут усред нашег живота
Нашао сам се у мрачној џунгли
да се на правом путу изгубио.

А колико рећи је тешка ствар
ову дивљу, грубу и јаку џунглу,
да у размишљању обнавља тротоар!

Толико је горко да је мало више смрти:
више, да говори о добру које ће тамо наћи
Рећи ћу и друге ствари да сам био видовњак."

• Преузето из Попол вуха од анонимног аутора:

„Одмах је дошао крај; пропаст и уништавање таквих дрвених резбарених лутака које су такође биле осуђене на смрт. Тада су воде појуриле по вољи Срца Небеског и настала је велика поплава, која је прекрила лутке; та бића од дрвета”.

Књижевне личности

Књижевне личности, познатије као реторичке фигуре или књижевна средства, су неконвенционални начини употребе језика, који служе да га улепшају, скрену пажњу на себе или истовремено изразе различите ствари. Не треба их мешати са тропима, који су разиграни обрти или фигуративно језика, који се подједнако јављају и у књижевном и у разговорном језику.

Неки примери књижевних личности су:

• Перифраза или циркумлокуција. Састоји се од употребе више речи него што је потребно да се изрази а идеја или концепт, како би се истакла или улепшала фраза или истакла речено. На пример: „Ловори победе почивали су на уобичајеном челу најискуснијег тркача“ (уместо: „Најискуснији тркач је победио у трци“).
• Парадокс или антилогије. Састоји се од разраде а предлог или фраза која се коси са здравим разумом, а да при томе не садржи логичку контрадикцију. Реч је о а расуђивање валидан, али нерешив. На пример: "Све што кажем је лаж, чак и ова реченица."
• Реторичко питање. Састоји се од постављања питања на које се не тражи одговор, јер је његова функција да изрази стање ума или одражава мисли неког карактера, а да то нико није ни формулисао. На пример: „Зашто су му се те ствари догодиле? Шта је свет имао против њега?
• Полисиндетон. Састоји се од прекомерне употребе везе или везници у реченици, да би се постигао ефекат понављања и брзине. То је сушта супротност од асиндетон. На пример: „неће бити ни Пољупци, ни мажење, ни загрљаји ни Добро јутро кад се пробудиш, све ће бити изгубљено.”
• Анафора. Састоји се од понављања на почетку реченице једне или више речи, нешто што се посебно користи у поезији. Тако се реченом даје већа снага и ритам. На пример: "Веома касно помоћ стигла / Веома касно Лек / Веома касно за песника/којег је смрт већ захтевала”.