Објашњавамо шта је проза, њене карактеристике, врсте и примере. Такође, које су његове разлике са стихом.
Шта је проза?
Проза је облик писаног језика који се разликује од стиха, односно нема метар, поетско понављање или рима. Међутим, проза има а ритам сопствени и у неким случајевима може се приближити роду од поезија.
Проза се састоји од специфичног облика писања, који изражава идеје једну за другом на консекутиван, кохерентан и кохезиван начин. Облик молитве и пасусе, уместо стихова и строфе поезије.
Проза је спонтан и уобичајен поредак организације Језик, усмено и писмено, и користи се у већини списа, књига и расправа. Постоји чак и прозна поезија, односно поезија која није писана у стиховима, већ у реченицама. Тхе есеји Обично су писане у прози, а и приче.
У неким случајевима, термин „проза“ се може користити на погрдан начин, као еквивалент „вербиаге“. Међутим, његово порекло сеже до латинског израза оратио проза („Праволинијски говор“) и прилог прорсус („Усмерено напред“).
Проза као појам култивисана је већ у Античка Грчка, а у овој култури достигла је свој максимални развој између 5. и 4. века п. Ц.
Карактеристике прозе
Прозу карактерише:
- Не представљајте риме, или понављања, или метар као што то чини стих.
- Проза и даље представља своју каденцу и музикалност.
- Организујте идеје у синтаксички ланац (реченицу), који прате други док не формирају блок (параграф) који дели значење и кохерентност. Различити број пасуса чини целину а текст у прози.
- То је суштински облик свакодневног језика, од нарације, есеје и научне текстове.
Врсте прозе
Према изражајној функцији разликујемо неколико врста прозе, а то су:
- Тхе Опис. Састоји се од набрајања карактеристика објекта, места или референта било чега, стварног или имагинарног, све док се не исцрпи оно што се о томе може рећи.
- Тхе приповедање. Састоји се од уредног и сукцесивног навођења догађаја који чине причу, стварну или фиктивну.
- Изложба. Састоји се од тостирања информације читаоца о некој теми, износећи једну за другом идеје о њој.
- Тхе аргументација. Слично као и претходни, састоји се у томе да читаоцу пружи тумачење одређене теме, покушавајући да га убеди у став, мишљење или расуђивање помоћу логичког излагања сопствених идеја.
Његовој намери служе и други облици класификације прозе, и то:
- Поетска проза. У вези са прозном поезијом (са којом је не треба мешати), поетска проза није ништа друго до проза веома набијена песничким чулима и књижевним поступцима, а да никада није претворена у стих, иако има ритам сличну оној у песме.
- Измишљена проза. Она која приповеда догађаје и мисли из ликова нису стварни, чак и ако су инспирисани стварност. Такав је случај са романи, на пример.
- Нефикционална проза. Напротив, онај који приповеда стварне, нефикционалне догађаје, чак и ако користи књижевна средства које улепшавају текст.
Прозни примери
Следи јасан пример наративне прозе, која припада Дон Кихот од Ла Манче од Мигела де Сервантеса:
„Знам ко сам“, одговорио је Дон Кихот, и знам да могу бити не само они које сам рекао, већ и свих дванаест вршњака Француске, па чак и свих девет славних, јер на све подвиге које су сви заједно и свако од њих јесте, мој ће имати предност”.
Други пример, у овом случају поетске прозе, добијамо у тексту Чилеанке Габријеле Мистрал:
„Нисам раније видео праву слику земља. Земља има став жене са дететом у наручју. Упознајем матерински смисао за ствари. Тхе планина која ме гледа је и мајка, а поподне јој се магла игра као дете на раменима и коленима”.
И коначно, пример нефикцијске прозе долази из Порекло врста од Чарлса Дарвина:
„Када одступање од структура, а ми то видимо код оца и сина, не можемо рећи да то не може бити због истог узрока који је деловао у оба; али када се између појединаца, наизглед изложених истим условима, деси неко веома ретко одступање код оца, услед ванредног сплета околности – на пример, једном међу неколико милиона појединаца – и поново се појави код сина, нови доктрина од квоте готово нас приморава да поновно појављивање припишемо наслеђе”.
Проза и стих
Као што смо раније рекли, проза и стих су супротни облици који се међусобно дефинишу опозицијом: оно што је стих неће бити проза, и обрнуто.
Тамо где је проза кохерентна и кохезивна, крећући се у једном правцу једну по једну реченицу, стих се, с друге стране, обично прекида у одређеном тренутку да би се тексту дало звук, музикалност и, раније, метар и рима. Проза је непрекидна и сређена, док је стих фрагментаран и произвољан.
То, као што смо рекли, не значи да песничка проза или чак песме у прози не постоје.