планета земља

Зовемо Земљу, планету Земљу или једноставно Земљу, ат Планета у којој живимо. То је трећа планета Сунчев систем почевши од бројања Нед, који се налази између Венере и Марс. Према нашим досадашњим сазнањима, она је једина у којој се налази живот у читавом Сунчевом систему. Астрономски је означен симболом ♁.

Његово име потиче од латинског Терра, римско божанство еквивалентно Геји Стари Грци, повезан са плодношћу и плодношћу. У народу је био познат као Теллус матер или Терра матер (мајка Земља), јер би из њене утробе све изашло жива бића.

На другим језицима, као што је енглески, назив наше планете може имати негрчко-латинске конотације, као нпр. земља од англосаксонаца.

Од памтивека, људско биће Сањао је да упозна границе Земље и пропутује све њене углове. Древни културе мислили су да је бесконачан, или можда са крајем који би био пад у провалију. И данас има оних који тврде да је Земља равна, да је шупља и друге теорије завере.

Међутим, захваљујући Наука анд тхе технологије, тренутно имамо прелепе слике наше планете. Знамо и како су састављени њени унутрашњи слојеви, као и шта је било пре него што се човек појавио на њеној површини.

Настанак и формирање планете Земље

Земља је настала пре око 4,55 милијарди година, од материјала од којег је направљен остатак Сунчевог система, који је у почетку био звездани облак гасова и космичке прашине. Формирање планете трајало је између 10 и 20 милиона година, како се њена површина хладила и облак гасова који је данас атмосфера.

На крају, кроз дуг период сеизмичке активности и вероватно услед сталног утицаја метеори, Земља је имала неопходне елементе и физичке услове неопходне за појаву Вода течност.

Захваљујући овоме, хидролошки циклус могао да почне, помажући да се планета брже охлади до нивоа на коме је живот могао почети. Током времена, велика количина течне воде на површини дала је нашој планети плаву нијансу када се посматра из свемира.

Карактеристике планете Земље

Земља је пета планета у Сунчевом систему по величини и једина способна да подржава живот. Има сферни облик са благим спљоштеним на половима, и 12.756 км у пречнику на висини Екватора (екваторијални полупречник од 6.378,1 километара).

Његова маса је 5,9736 к 1024 килограма и његова густина 5,515 г / цм3, највише у Сунчевом систему. Такође има а убрзање из гравитације од 9,780327 м/с2.

Као и друге унутрашње планете попут Марса и Меркура, Земља је стеновита планета, са чврстом површином и језгром од метал течност (деловањем топлота и од Притисак сопствене гравитације), за разлику од других гасовитих планета као што су Венера или Јупитер. Његова површина је подељена између гасовите атмосфере, тј хидросфера течност и геосфере чврст.

Састав и структура планете Земље

Земља се састоји од све гушћих слојева како се приближавају језгру.

Копнену масу чини разнолик скуп хемијски елементи. Најзаступљенији елементи су гвожђе (32,1%), кисеоник (30,1%), силицијум (15,1%), магнезијум (13,9%), сумпор (2,9%), никл (1,8%), калцијум (1,5%) и алуминијум (1,4%), остављајући 1,2% за остале елементе.

Процењује се да њени унутрашњи слојеви обилују гвожђем и никла, који би био заслужан за генерацију вашег магнетно поље или магнетосфере.

Планета је састављена од концентричних слојева материје који се са површине протежу ка језгру. Ови слојеви су:

Литосфера. Протеже се од површине (дубине 0 километара) до око 60 километара према унутра, што је најмање густ слој од свих и једини који можемо обићи конкретним физичким средствима. То је тамо где је тектонске плоче, на пример. Литосфера је заузврат подељена на два различита слоја:
- Цортек. Протеже се од 0 до 35 километара дубине и представља слој у коме се налази живот, који се састоји углавном од чврстих силиката.
- Горњи плашт. Протеже се на дубини од 35 до 60 километара, а састављена је углавном од изузетно основних перидотитних стена, из којих би могли да потичу базалти.
Земаљски плашт. Плашт Земље сеже од 35 километара дубине, до 2890, односно до спољашњег дела језгра. То је најшири слој унутрашње структуре Земље, богат силикатима, магнезијумом и гвожђем, сви у получврстом стању и променљивог вискозитета. Унутар плашта је унутрашњи омотач, а такође и астеносфера.
- Астеносфера. Ниски слој вискозитет који обухвата горњу зону Земљиног омотача, сачињену од силикатних материјала у чврстом и полу-растопљеном или делимично растопљеном стању, у зависности од његове близине кључаћој магми. Тектонске плоче се крећу изнад астеносфере. Овај слој се креће од 100 до 700 километара дубине.
Језгро. Земљино језгро је „срце“ планете, а састоји се углавном од феромагнетних метала (гвожђа и никла), подељених у две фазе:
- Екстерно језгро. Протежући се од 2.890 километара до 5.100 километара, овај слој течног метала високе вискозности лежи на унутрашњем језгру и састоји се углавном од гвожђа, са траговима лакших елемената.
- Унутрашње језгро. Право средиште Земље је чврсто метално језгро, које се ротира угаоном брзином нешто већом од остатка планете и које је одговорно за стварање њене магнетосфере. Има радијус од приближно 1.255 километара и верује се да је његов састав 70% гвожђа и 30% никла, заједно са веома малим деловима других тешких метала као што је иридијум. довести и титанијум.

Кретања планете Земље

Разлика у годишњим добима између хемисфера је због нагиба Земљине осе.

Земља периодично врши две главне врсте кретања:

Ротација. А кретање ротирајући око сопствене осе, повремено излажући своју површину сунцу и изазивајући дане и ноћи.
Превод. Ово је премештај планете дуж њене соларне орбите, описујући мање-више елипсу као путању. Сваки пут када славимо годину, заврши се још један окрет планете око Сунца.

С друге стране, Земљина оса ротације је нагнута за приближно 23,5 степени. Управо због ове склоности свака хемисфера прима сунчеве зраке директније сваких шест месеци (што изазива смену климатских годишњих доба).

Постоје још две врсте покрета које, иако не можемо да уочимо у нашем свакодневном искуству, научно су доказане:

Прецесија. То је врло благо померање земљине осе. Сваких 25.776 година нагиб осе се мења довољно да се годишња доба мењају.
Нутатион. То је благо осциловање осе ротације. То је због ефекта комбинације силе гравитације Земље, тхе Месец и сунце.

Магнетно поље планете Земље

Магнетосфера нас штити од сунчевог ветра.

Наша планета има магнетосферу, насталу кретањем њеног металног језгра. Ово магнетно поље нас је од раних времена штитило од штетног сунчевог ветра. Без ове заштите, силе Сунца би уништиле атмосферу пре више милиона година.

То је уједно и магнетни север према коме су компаси и животиње селице оријентисане у километрима.

Земљина магнетосфера се протеже изван јоносфере, око 500 км високо, потпуно обавија нашу планету. На половима је његова близина Земљи већа, а њени ефекти се могу видети као чувени Аурора Бореалис анд аустралес.

Појава живота на планети Земљи

Живот се појавио током преткамбрија, односно првог и најдужег геолошког периода наше планете. Датира од самих почетака планете, усред бујичних вулканских и електричних активности, пре неких 4.000 милиона година.

У неком удаљеном тренутку, одређени специфични хемијски услови, захваљујући присуству течне воде на планети, омогућили су стварање самореплицирајућих молекула, који су расли у сложености и изобиљу, све док нису довели до формирања првих. ћелије пре око 3,8 до 3,5 милијарди година.

Они први организми је кренуо у еволуциону каријеру од диверзификације тзв. ЛУЦА (Последњи универзални заједнички предак), први заједнички предак свих облика живота који постоје данас. Тако су рођени основни енергетски процеси који су променили свет.

На пример, тхе фотосинтеза напунио атмосферу кисеоником и довео до накнадне појаве дисање. Све то под заштитом озонски омотач атмосфере, без које би ултраљубичасто зрачење учинило молекуларно очување ДНК, а без тога, живот како га сада разумемо.

Месец

Гравитација Месеца изазива плиму и осеку на планети Земљи.

Месец је једини природни сателит наше планете. Његово порекло датира из периода формирања саме Земље, са којом дели неке геохемијске сличности. Има радијус од 1.738 километара и период ротације идентичан оном приликом његовог превођења у орбити око Земље. Дакле, увек видимо исту страну Месеца.

Месец има масу 7,349 к 1022 кг, 1/81 маса земаљски, будући да је сателит највећи у Сунчевом систему сразмерно његовој владајућој планети. Његова привлачност нашој планети покреће феномен плиме и осеке, што сугерише да је играла неку врсту улоге у климатским круговима који су олакшали појаву живота.

Најприхваћенија теорија о његовом пореклу зове се Велики утицај. Претпоставља се постојање протопланете зване Теа, чија се орбита довољно поклопила са Земљом да су се на крају судариле једна са другом, спајајући се и остављајући за собом траг крхотина који је током наредних година довео до Месеца.

Сунчев систем

Све планете у Сунчевом систему круже око Сунца.

Наша планета је део Сунчевог система, који је звездани систем тела која круже око Сунца, у концентричним елиптичним путањама, у свакој од којих се налази једна од осам планета (по редоследу близине Сунцу): Меркур, Венера, Земља , Марс, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун.

Такође, око Сунца орбита а појас астероида што их раздваја у две групе: унутрашње планете (прве четири) и спољашње планете (последње четири), а даље низ транс-нептунских објеката (међу њима и древна планета Плутон), у такозваном Ортовом облаку и Кајперов појас.

Млечни пут

Наша галаксија, Млечни пут, је у облику спирале.

Млечни пут је галаксија у којој се налази наш Сунчев систем. Је галаксија спирала са пречкама, чија је маса 1012 пута већа од Сунца, у пречнику који се процењује на 10.000 светлосних година, што је еквивалентно трилион и по километара.

Његово име потиче од Грчка митологија, а на латинском значи „Пут млека“, алудирајући на сисање хероја Херкула од стране богиње Хере, жене Зевсове. Наш Сунчев систем се налази у једном од кракова галаксије, у сазвежђу Орион, око 28.000 светлосних година од галактичког центра.

планета земља