• Шта је робовски начин производње?
• Карактеристике модела робова
• Појава модела робова
• Друштвене класе ропства
• Нестанак модела робова
• Други начини производње

Објашњавамо шта је робовски начин производње, његово порекло, друштвене класе и карактеристике. Поред тога, други начини производње.

У робовском начину производње, највећа радна снага су робови.

Шта је робовски начин производње?

Према мишљењу марксистички, робовласнички начин производње био је један од начина политичко-социјалног организовања преткапиталистичких друштава. У њима су производњу углавном обављали људи огољени права грађани и сведени на принудни рад, звани робови.

Овај производни модел је био нашироко коришћен у класичним цивилизацијама Грчке и Рима, и делимично је био одговоран како за њихов процват, тако и за њихов улазак у кризу. Не треба мешати са ропство, који је као друштвени феномен постојао од памтивека и наставио да постоји формално све до деветнаестог века.

Робовски начин производње је друштвена организација у којој робови чине главну радна снага и производње. Међутим, робови не добијају никакву накнаду за свој труд, осим склоништа и хране.

У том смислу, то је модел прединдустријског типа, у коме роб не прима ни а плата за њихов рад, али истовремено њихове минималне потребе мора покрити мајстор.

Карактеристике модела робова

Ропски модел се одржава на основу масовног постојања поробљених људи, принуђених да раде и који нису плаћени апсолутно ништа за обављени посао.

То значи да храну и стан добијају само од господара или робовласника, да би гарантовали свој живот. С друге стране, брига о количини произведене не тиче се робова (који не маре за добру и лошу жетву) већ господара.

У моделу робова, робови су били фигуре које су разматрали закон и формално сведен на готово објекте, без индивидуалних или колективних права грађана, без надзора икаквих институција. Њихова деца су такође могла бити рођена као робови и припадати истом господару, или у неким случајевима могу бити слободна или стављена у неку средњу категорију.

Робови су били део наслеђе господара и свака штета на њима могла би захтевати накнаду у роби или услуге. У ствари, у класичним робовласничким друштвима као што су грчки, могло се доћи до ропства за неплаћање дугова, за почињене злочине или за војни пораз. Било је чак и робова Стање, посвећен функцији јавног сервиса.

Појава модела робова

Робовски начин производње рођен је у старој Грчкој и наставио се са Римљанима.

Робовски начин производње појавио се много након изума ропства. Древно грчко друштво је заслужно за изградњу продуктивног модела у којем је ропство било опстанак пољопривреде.

Међутим, то није била искључива радна снага: било је и слободних сељака и занатлија који су живели са робовима. Услов потчињавања ових последњих био је политички и раднички, али их то није спречило да воде колико-толико самосталан живот, формирајући породица и имају станиште.

Није познато колико је робова било у старој Грчкој, али се претпоставља да је однос робова према Грађани бесплатно би било око 3/2. Примењени су на Пољопривреда, занати, индустрија и подизање деце господара (у случају робова). Робови су се такође могли узети као сексуални партнери, или у домаћим срединама, мада у много мањем проценту.

Са своје стране, Римско царство које је покорило Грчку 146. пре Христа. Ц. је видео да су њени пољопривредни капацитети смањени услед опсежних војних кампања, успевајући да одржи свој грађански живот само захваљујући раду класе робова.

Процењује се да је 43. године а. Ц. број робова подвргнутих Риму износио је три милиона, пет пута више од 225 а. Свака војна победа је неговала нове робове да би систем одржао рад.

Друштвене класе ропства

И једно и друго друштвене класе које је интересантно разликовати у било ком моделу робова су два:

• Слободни људи. Могли су да имају територију, робу, Грађанско право и наследи потомцима његову баштину, у којој је чак могло бити и известан број робова.
• Робови. Они су били грађани последње категорије, лишени права и приступа имовини, а да не говоримо о грађанским правима или грађанском учешћу. Они су били мало више од ствари и остаће, у зависности од случаја, за цео живот, све док не заврше низ година ропског рада, или док не буду могли да плате господару онолико новца колико је вредела његова глава, путем куповине Либерти. Тада би господар могао дати робу документ за ослобађање.

Нестанак модела робова

Ропски модел је ушао у кризу у Римском царству, када је Римски пак спречила нова војна освајања која су хранила нове робове друштво у експанзији.

С друге стране, популаризација хришћанства је радикално променила идеолошки и духовни смисао римских грађана. Поред тога, жестока економска криза је слабила разлику између слободних грађана и робова, због чега је ово раздвајање мало по мало губило смисао.

Међутим, ропство тада није укинуто (требало би да прође још скоро 1500 година), већ је престало да буде мотор производње, да би сведочио феудални модел који је владао године. Европа током Средњи век.

Почевши од инвазија варвара на Римско царство у 5. веку, покренута је феудална револуција која је окончала ропски модел и претворила робове у кметове, који су обрађивали земље крупних земљопоседника или Феудалци.

Други начини производње

Поред трговине робљем, марксистичка доктрина препознаје следеће начине производње:

• Азијски начин производње. Такође се назива и хидраулични деспотизам, јер се састоји од контроле организације друштва кроз један ресурс потребан свима: Вода, у случају Египта и Вавилона у античко доба, или о каналима за наводњавање у СССР и Кина. Тако одани добијају воду да посеју своје њиве, док се њиве нелојалних пресушују.
• Капиталистички начин производње. Модел оф тхе буржоазије, наметнут после пада од феудализам и аристократије, у којој су власници на главни град контролишу средства за производњу и радничка класа им нуди своју радну снагу да буду експлоатисано, у замену за плату са којом могу да конзумирају добра и услуге које су им потребне.
• Социјалистички начин производње. Предложена као алтернатива капитализму од стране Маркса, она даје контролу над средстава за производњу до Радничка класа или радника, да их спречи да их буржоазија експлоатише. Дакле, држава претпоставља укидање приватно власништво и капитала да стави колективне интересе испред индивидуалних, као корак ка бескласном друштву, али са таквом обилном производњом да се добра расподељују према потребама, а не према заслугама.