- Шта је Сатурн?
- Карактеристике Сатурна
- Месеци сатурна
- Сатурнови прстенови
- Истраживање свемира до Сатурна
- Поређење између Сатурна и Земље
Објашњавамо све о планети Сатурн, њеним месецима, прстеновима и другим карактеристикама. Такође, његово истраживање свемира.
Шта је Сатурн?
Сатурн је други Планета највећи од Сунчев систем и шести је по реду удаљености од Нед, који се налази 1.400 милиона километара од светлеће звезде. Његов састав је гасовит и то је прва планета на којој се појављују прстенови, састављени од леда, камена и прашине (прстенови Јупитер И Нептун недавно су идентификовани).
Порекло Сатурна је неизвесно, међутим, научници подржавају теорију да је настао са почетком Сунчевог система (пре око 4,5 милијарди година), када је сила гравитације То је привукло вртлоге гаса и прашине, створило огромну гасовиту масу. Око 4.000 милиона година планета је била на свом тренутном положају, односно на шестом месту у односу на Сунце.
Име је настало у време Грка и Римљана, који су од Сумерана наследили знања О томе астрономија и изнад неба. Сатурн је био римски бог Пољопривреда, отац Јупитера. Пошто је Сатурн био даље од Сунца у поређењу са Јупитером, древни астрономи су га идентификовали као „оца“.
Карактеристике Сатурна
Сатурн се састоји од гасова (углавном водоника и хелијума), његов обим је 755 пута већи од оног у земља и имати један густина 0,687 грама по кубном центиметру (густина мања од воде). У хипотетичком случају да је планета слетела на огроман океан Вода, не би потонуо, већ би лебдео.
Планета нема чврсту површину, осим неких смрзнутих облака амонијака или амонијак хидросулфида, који су расути по гасовитој површини.
Дубоко у себи, близу свог језгра, водоник је компримован до тачке где постаје течност. Чини се да је његово језгро теже и каменије, састављено од метални елементи попут гвожђа и силиката.
Ветрови који се стварају у атмосфера може да достигне 1.800 километара на сат да се при спајању са топлота излазећи из унутрашњости планете, стварају жуте и златне траке које су видљиве са Земље (када се посматрају кроз телескоп). Тхе температура просек на његовој површини је -130ºЦ.
Сатурну је потребно 11 земаљских сати да се окрене око сопствене осе ( кретање ротације) и отприлике 29 година у изради а орбита комплетно око Сунца (транслаторно кретање). Његова оса има нагиб од 26,73 степена у односу на сунчеву орбиту (слично нагибу Земљине осе, од 23,5 степени).
Месеци сатурна
Сатурн има 53 природна сателита и најмање 29 месеци који се настављају проучавати како би се потврдило да су сателити (то јест, још увек није потврђено да ли остају у сталној орбити око планете).
Сатурнови сателити су веома разноврсни, неки су састављени од гасова и прекривени измаглицом (попут Титана), други су састављени од чврстих површина испуњених кратерима (попут Фибе). Прометеј и Пандора су два најмања сателита који орбитирају близу система прстенова и помажу у обликовању структуре ореола захваљујући сопственој гравитационој сили.
Највећи од сателита је Титан и карактерише га атмосфера (богата метаном), нешто необично за месец. Остали сателити који спадају у групу највећих су: Мимас, Енцелад, Тетис, Диона, Реа, Хиперион, Јапет и Фиба.
Научници посебно истражују Титан (због тога што је највећи месец и због његове озлоглашене атмосфере), Енцелад (јер постоји могућност да садржи течну воду на малој дубини) и месеце Хиперион и Јапет (за које је карактеристично да садрже, скоро у потпуности, ледена вода).
Сатурнови прстенови
Сатурнов систем прстенова се углавном састоји од ледене воде и камења различитих величина. Они су распоређени у две групе које су одвојене „Касинијевом поделом“: А (спољни) прстенови и Б (унутрашњи) прстенови према њиховој близини површини планете.
Назив дивизије произашао је из њеног открића, Ђованија Касинија, натурализованог француског италијанског астронома који је 1675. године открио то раздвајање широко 4.800 километара. Група Б се састоји од стотина прстенова, од којих су неки елиптични који показују варијације у таласастој густини услед гравитационе интеракције између прстенова и сателита.
Поред тога, постоје тамне структуре које се називају „радијални клинови“ који ротирају око планете на а ритам другачији од остатка материјала прстенова (његовим кретањем управљају магнетно поље планете).
Порекло радијалних клинова је још увек непознато и могуће је да се појављују и нестају на стационарни начин. Према података Добијена 2005. године из експедиције свемирског брода Касини, око прстенова постоји атмосфера, састављена углавном од молекуларног кисеоника.
Све до 2015. теорије о томе како су настали Сатурнови прстенови нису могле да објасне постојање малих честица леда. Научница Робин Кануп објавила је своју теорију да је, током рођења Сунчевог система, сателит Сатурна (састављен од леда и каменог језгра) потонуо у планету изазвавши судар.
Као последица тога, огромни фрагменти су избачени да формирају неку врсту ореола или прстена од разних честица које су наставиле да ударају једна о другу док су се поређале у орбити планете све док нису створиле велики прстен који је данас познат.
Истраживање свемира до Сатурна
Постоје докази да су Асирци 700. године пре нове ере описали планету са прстеном као бљесак у ноћи и назвали је „звездом Ниниба“. Око 400. године п.н.е. старогрчки астрономи назвали су Кронос за кога сматрају а Звезда лутајући, а затим су му Римљани променили име у Сатурн, отац Јупитера.
Године 1610. Галилео Галилеј је посматрао кроз телескоп и био у стању да идентификује два објекта која су пратила планету и назвао је „троструком планетом“. Галилеј није могао да препозна облик ова два објекта, али је могао да види да су остали у положају у односу на небеско тело.
Велика непознаница која је прогањала научнике у то време била је како су ови објекти могли да остану око Сатурна, а да се не разбију или сударе са планетом.
Године 1659. астроном Кристијан Хајгенс успео је да идентификује помоћу моћног телескопа да су два објекта која су окруживала Сатурн били спљоштени прстенови. Научник Џејмс Клерк Марксвел је 1857. године предвидео, користећи математичке формуле, да се састав прстенова састоји од бројних малих честица.
1979. сонда "Воиагер" коју је послала НАСА била је прва која је стигла до Сатурна и успела да прикупи информације довољно да поткрепи Марксвелову теорију.
Године 1997. лансирана је сонда Цассини-Хуигенс са објективан да лети добро близу Сатурна. Годинама касније, ова експедиција је добила вредне информације: слике, податке о таласима, кретању облака и детаљима прстенова, између осталог.
Године 2005. сонда Хајгенс коју је послала Европска свемирска агенција (ЕСА) била је прва свемирска летелица која је слетела на површину месеца Титан. Успео је да изврши прву студију атмосфере и рељефа природног сателита путем директних снимака.
Године 2017. свемирска сонда Касини завршила је своју мисију након 13 година активности, шаљући податке до последњег тренутка. Касинијевих последњих пет орбита дало је директне и кључне информације о Сатурновој атмосфери.
Поређење између Сатурна и Земље
