Објашњавамо шта је радник, његове карактеристике и порекло. Такође, како је историја радничког покрета.
Шта је радник?
У суштини, радник је а запослени индустријским. Односно, особа која врши а радио физичке, ручне или погонске машине и алате, у замену за плату која се обично обрачунава по сатима рада.
Иако није баш синоним, израз радник се често користи у истом смислу као и "радник", посебно када се односи на модерну радничку класу. Такође се користи "пролетер" и "пролетаријат” да се односи на радника и радничку класу из политичке и идеолошке перспективе, посебно из филозофске школе коју је настао Карл Маркс (тј. марксизам).
Реч радник долази од латинског оператер, што је значило „пејон” или „надничар”, али и оно што је типично за рад. У ствари, ова латинска реч потиче од опус, „рад“ или „рад“, а повезан је са тренутним термином „оператер“ (на пример, машинама).
Иако је ова реч постојала у римској антици, оно што данас разумемо као радник типично је за индустријско друштво које је рођено са модерним светом, од Индустријска револуција осамнаестог и деветнаестог века. Постојање радника је неопходно за модел индустријског рада капитализам савремени, будући да они обезбеђују „радни“ елемент продуктивне једначине.
Од 20. века уобичајено је да се ова врста радника организује и представља друштвено и политички у синдикатима и/или синдикати, односно да имају самоуправне организације које им омогућавају да поново преговарају о условима запослења са послодавцима и са државом.
Радници раде као радна снага у фабрикама и грађевинском сектору, било аутономно или полуаутономно, или као плаћени радници на платном списку посао. Тамо обављају посао који се сматра неспецијализованим, односно не захтева претходне студије или исцрпну академску припрему, па је из тог разлога често међу најслабије плаћеним.
Када се говори о укупности радника једне нације, често се говори о Радничка класа, а када се овај час организује у циљу активне одбране њихових права, они се обично називају раднички покрет.
Порекло радничке класе
Радничка класа је најсавременија трансформација радничке класе, од уласка у Европа на Модерно доба и почетак индустријализација. То се догодило средином и крајем 18. века, када су се појавиле прве фабрике и створена значајна потражња за градским радницима.
Тако је добар део сељачког становништва Запада (а касније и света) напустио село и мигрирао у градове, тражећи да буде део новог ширег поља рада, који је био и боље плаћен. Ово је постало познато као рурални егзодус.
Тако се током целог деветнаестог века формирала нова друштвена класа: класа индустријских радника, односно радника, по којем су се разликовали од сеоских радника или сељака. Стога је појава радничке класе историјски симптом велике друштвене промене, као што је буржоазије преузео улогу друштвена класа доминантан на месту старог аристократија.
Осим тога, појава радничке класе углавном означава почетак живота урбан, с обзиром да је егзодус сељака умногоме повећао становништво у градова и у њима концентрисао велику већину, остављајући руралним зонама у рукама сразмерно мањинског становништва.
раднички покрет
Радници осамнаестог века нашли су се беспомоћни пред својим послодавцима и радили су у поштеним условима експлоатације рад.
Морали су да толеришу радне дане дуже од 12 сати, без икакве разлике између малолетних и одраслих. Санитарни и индустријски безбедносни услови су били жалосни, угрожавали су њихово здравље и нису им нудили никакву одбрану у случају инцидената, незгода или тужби са власницима фабрике.
Сходно томе, радници су почели да се удружују у мала братства или братства која су копирала цеховски модел средњевековни, и где би могли да помогну једни другима.
Многа од ових првих братстава су чак деловала против започете аутоматизације у фабрикама, уништавајући разбоје и друге машине које су расељавале занатлије и раднике, будући да је тамо где је раније било потребно неколико запослених, са машинама много мање их је могло бити ангажовано и више произведено. Овај покрет против машина постао је познат као лудизам.
Тако су прва радничка друштва имала двоструку сврху: да обезбеде међусобну помоћ угроженим радницима и да се одупру нехуманим условима раног капитализма, захтевајући боље плате и смањење дневног радног дана.
Почетни одговор од владе била је забрана свих врста удруживања радника, што је синдикате бацило на радикалне позиције као нпр. анархизам а затим и комунизам.
Међутим, тријумф радничких друштава био је незаустављив.Током 19. века, нове правне личности дозвољавале су радничкој класи да се бори за своје благостање и да у извесној мери учествује у политика националним. Тако је 1834. у Великој Британији настао Греат Трае Унион („Унион де Синдицатос де Официос”) који је служио као нуклеус за различите радне групе које су давале глас радницима исте области.
Раднички покрет је имао велики значај у изградњи савремених друштава. На пример, одиграо је кључну улогу у стицању општег мушког права гласа, у смањењу радног дана на 8 сати и успостављању бенефиција које данас узимамо здраво за готово, као што су годишњи плаћени одмори, боловање, државни празници и обавезно социјално осигурање.
Поред тога, раднички покрет је био под јаким утицајем доктрине марксизма, анархизма, социјализам и други критички приступи капиталистичком поретку, који су довели до различитих радничких револуција 20. века. Многи од њих су касније успоставили комунистичке режиме, као што се десило у Русији почетком века, када је СССР.