Објашњавамо шта је аутономија, шта је морална аутономија и аутономија воље. Такође, његове разлике са хетерономијом.
Шта је аутономија?
Под аутономијом се подразумева могућност самосталног одлучивања, без принуде или утицаја трећих лица. Овај термин се примењује у оквиру филозофске мисли (етика), психолошки (еволуциона психологија) па чак и правни и политички (суверенитет), али увек са сличним значењима, везаним за способност самоуправљања и независности, ако не и слободу.
Ат когнитивни развој и емоционалне лица, аутономија постаје све израженији и очекивани квалитет појединца. Можда зато што као деца (и још увек Тинејџери) ми смо рањива бића, која умногоме зависе од одлука својих родитеља (што у правним стварима садржистаратељство) како за логистичку тако и за афективну. Овај последњи облик зависности је последњи који нестаје, како постајемо аутономнији и почињемо да доносимо сопствене одлуке.
Дакле, одрасли појединци имају способност за аутономију која их чини субјектима права, односно људима способним да доносе сопствене одлуке без претходног консултовања са било ким (иако могу изабрати да то учине). У овом смислу то је супротно одхетерономија или зависност. Наравно, са аутономијом, као и са Либерти, стичу се и обавезе и одговорности. У том смислу је особина зрелост или одраслом добу.
У политичким стварима, сходно томе, то је особина суверенитет од нације као таква: држава која има аутономију у правним, економским и културним питањима биће независна држава, дакле земља која је слободнија и способнија да се носи са заједница међународни.
Морална аутономија
У аутономији конвергирају се, са филозофске тачке гледишта, и визија појединца пред другима, као и пред самим собом. Нешто повезано са психоаналитичким појмом суперега или суперега: скуп Правила којих појединац одлучује да се мање или више свесно придржава. Ово је посебно тачно у моралним питањима, у којима појединац одговара на а традиција културе коју је добио од својих родитеља и околине.
Морална аутономија ће, дакле, бити способност моралног просуђивања радње, ситуације или догађаја, одређујући тако да ли је то нешто прихватљиво или не. Морал је, наравно, подложан притиску вршњака, али у мери у којој појединци имају добро формиране критеријуме и свесни су своје способности да одлучивати, од њих би се очекивала снажна морална аутономија. Што, наравно, не значи да се не можете предомислити.
Аутономија воље
Аутономија воље је основни и исконски принцип уговорног права и односа између појединаца: изричита, очигледна жеља, без присуства принуде или обавезе, да одлучују за лице или своју имовину и да потписују уговоре. који су жељени, или да преговарају о њиховом садржају и ефектима.
Њена основа потиче од Закони Либерали рођени од Француска револуција , који је уздигао слободу и једнакост међу Људи, под одређеним границама које намеће обострано разматрање. Ова ограничења су обично:
- Потписани услови уговора се не могу потписати, под казном кршења или поништавања документа.
- Нема клаузуле о уговор може бити у супротности са правним системом или судском праксом Владавина права.
Аутономија и хетерономија
Хетерономија је супротна од аутономије: потреба за правилима и опредељењима појединца, друштво или организација долазе од другог. Овако гледано, то је облик зависности, ако не и потчињавања, пошто су критеријуми другог они који важе, у одсуству (или уместо) својих.
Штавише, ови критеријуми се претпостављају без размишљања, као што је случај са вредности који су нам усађени када смо деца: долазе споља, од наших родитеља, и само у мери у којој постанемо аутономни можемо изабрати да их пригрлимо или заменимо сопственим кодексом.