Објашњавамо шта је Давидова звезда и која је њена функција у античко доба. Такође, како је постао симбол јудаизма.
Давидова звезда је симбол који се типично повезује са јеврејском културом и религијом.Шта је Давидова звезда?
Давидова звезда (или хексаграм) је веома древни симбол, који се састоји од два једнакостранична троугла који су постављени тако да формирају шестокраку звезду. То је симбол који се обично повезује са Јеврејска култура и религија, али који се може наћи и у представама других религија (хришћанство, будизам, Ислам) па чак и у секуларним контекстима, односно нерелигиозним.
Историја овог симбола сеже до Антика, када се користио са декоративним смислом, не нужно религиозним, у зградама, рукописима или уметничким делима, пошто се број шест од давнина сматрао „савршеним“ бројем. Није необично наћи га поред петокраке звезде (пентаграма) или чак свастике, као део украса у азијским културама и културама плодног полумесеца. Касније је чак коришћен у хришћанским катедралама у Европи.
Међутим, његова веза са јудаизмом је такође древна, јер је, према библијским текстовима, јеврејски краљ Давид (познат по борби са дивом Голијатом) имао свети штит са овим симболом, способан да га заштити од копаља и демона, а тј. зашто је била позната као "Давидова звезда" (на хебрејском: моген давид, „Давидов штит“).
У јеврејској традицији је био познат и као "Соломонов печат", пошто се прича да га је овај јеврејски краљ, потомак самог Давида, користио као амблем прстена којим је запечатио своја писма.Божански карактер симбола би произашао из чињенице да оба троугла евоцирају пакт између Бога и Аврахама, јер један показује према небу, а други према земљи.
Ту се вероватно родила идеја о хексаграму као магијском симболу заштите, значењу које ће имати вековима, а то као да потврђује чињеницу да се овај амблем налазио у јеврејским гробницама и синагогама из 3. век пре нове ере. Ц. у староримској провинцији Галилеји.
Давидова звезда као симбол јудаизма
У средњевековни У Европи је Давидова звезда званично означила јеврејску религију. То је зато што је, суочени са преовлађујућим хришћанством, јеврејској популацији дијаспоре био потребан симбол за идентификацију својих богомоља.
Иако се овај симбол не помиње у хебрејским верским текстовима, изабрали су га следбеници хебрејске кабале да идентификују своје просторе за учење и молитву, а појављује се у најстаријим постојећим копијама Танакх, као што је Лењинградски законик (око Кс века), или у познатом Есхкол Ха-Кофер (12. век), филозофски трактат о десет Божијих заповести.
Тако је временом Давидова звезда постала амблем многих јеврејских заједница, а Праг ју је први отворено и званично усвојио у 17. веку. Већ у 19. веку био је потпуно поистовећен са јеврејском религијом и био је званични симбол ционистичког покрета који се борио за стварање нове јеврејске државе.
У ствари, користила га је Јеврејска легија, војно тело које се борило заједно са Британцима током Први светски рат (1914-1918), да протера Османлије из области Палестине. На том истом месту 1948. године, када је основана модерна Држава Израел, Давидова звезда је изабрана на јавном конкурсу за идентификацију националне заставе.
Жалосно познат аспект односа између јеврејског народа и Давидове звезде је онај који се одиграо током Други светски рат (1939-1945) на територијама које је окупирао немачки националсоцијалистички режим.
Прво у Пољској 1939. године, али касније у остатку Европе који су освојили нацисти, законима о расној сегрегацији је утврђено да је јеврејска популација морала да носи идентификациони амблем пришивен на своју одећу, односно жуту Давидову звезду са реч јуде („Јеврејски“) псеудо-хебрејским словима.