Објашњавамо шта је догматизам у филозофији, његови представници и однос према скептицизму. Такође, догме у другим областима.
Филозофски догматизам Зенона из Цитиуса подразумевао је прихватање света без довођења у питање.Шта је догматизам?
А догма То је нешто што се без сумње мора прихватити, као што је случај са верским догмама, за које не можемо тражити никакве доказе, већ веровати или не веровати. Дакле, догматизам се може дефинисати као склоност догмама, односно да се захтева да се а истина бити прихваћен без питања.
Међутим, у филозофија, догматизам је струја супротна од скептицизам и то идеализам. Филозофски догматизам бранио је потребу прихватања света ради себе самог, не подвргавајући га испитивању, и поверење у способност људског разума да дође до истине, чак и путем мишљења и уверења. уверења.
Ова школа је настала у Античка Грчка из класичног времена, када се „догма“ схватала као филозофско мишљење или образложено мишљење. Овај термин је наставио да се користи током историје Запада, посебно у вези са хришћанском верском мисли.
О догми са савременим техничким значењем почело је да се говори од Тридентског сабора (1545-1563), на коме су црквене власти одлучиле да су оне истине које је Бог објавио и призната од Цркве догмати.
Врсте догмата
Постоје догме у различитим аспектима живота, посебно оне које се односе на религију и религију. метафизичке, односно на врло фундаментална филозофска разматрања која немају начин да се ефективно и практично провере. Као такав:
- Религијска догма. Они концепти које Црква брани као истините и непоколебљиве у односу на Бога, његове жеље или начин да га поштује, су догмати: морају се прихватити или не прихватити, али није могуће тражити доказе о његовом правом карактеру. На пример, Католичка црква сматра да је Бог тројство, сачињено од оца, сина и светог духа.
- Правна догма. Системи управљања Правда, то је Јел тако, део скупа неупитних фундаменталних разматрања, који чине правну догматику. Ове догме нису ништа друго до апстракције правне норме, који омогућавају рад система. На пример, у Уставима обично постоји „догматски део” у коме су утврђена основна права која се морају прихватити на самом почетку, без могућег довођења у питање.
- Научна догма. Иако то изгледа контрадикторно у својим терминима, пошто Наука као такав не би могао деловати догматски, али емпиријски и скептички, могуће је говорити о научним догмама да се позивамо на оне фундаменталне теорије које описују уочљиве, квантификоване, али необјашњиве појаве и даље никако другачије. На пример, способност да будете објективни посматрачи природа то је нешто што се може сматрати научном догмом, јер без ње све остало пропада.
Догматизам и скептицизам
Догматизам и скептицизам су супротстављени ставови и били су супротни филозофским покретима у антици. С једне стране, скептици су тврдили да је то за њега немогуће људско биће доћи до истине о свету. Сходно томе, они су прихватили потребу за равнодушним животом, уклоњени из сваког расуђивања.
С друге стране, догматичари су веровали у разум као средство приступа истини. Прихватили су свет онаквим какав је дошао, не доводећи га у питање, узимајући чак и мишљења и уверења као истините.
Основне тачке догматизма могу се сажети на следећи начин:
- Свет мора узети себе и прихватити себе, без питања.
- Ни у шта се не може сумњати, чак су и мишљења и веровања истинита.
- Човек мора имати пуно поверење у разум као средство приступа истини.
Представници догматизма
Један од најчешћих представника школе догматизма у Антика Био је то Зенон из Цитиуса (333-264. п.н.е.), који се сматра оснивачем стоика, чија је мисао преузела важне карактеристике из дела Хераклита, Платона и Аристотела.
Али други важни филозофи повезани са догматизмом били су Талес из Милета (око 624. - око 546. пре Христа), Анаксимандар (око 610.-545. пре нове ере), Анаксимен (око 590.-525. пре Христа) и Питагора (око 569. пре Христа). 475).