Објашњавамо шта је сујета према филозофији, религији и зашто је грех. Такође, његов однос са поносом и ароганцијом.
Шта је сујета?
Када говоримо о сујети, мислимо на један од облика гордости или ароганције, односно на претерано уверење које појединац има у себи, сопственом способности или, посебно, његов физички изглед или привлачност коју испољава на друге.
Према Краљевској шпанској академији, то је а синоним из бахатост, презумпција (бити уображен) и уображеност (бити уображен), истовремено као „квалитет сујетног” или „испразног представљања, илузије или фикције фантазије”. Ова последња два смисла су ближе повезана са пореклом речи сујета, која сеже до латинског гласа ванитас („Превара“, „обмањујући изглед“) изведено из ванус („Шупље“, „празно“ или „испразно“).
Дакле, у принципу, сујета има везе са вредновањем појавности, површног и пролазног, односно ствари које су, према западној филозофској традицији, најмање важне.
Већ у антике био упозорен на опасности ове тенденције: млади Нарцис, у Грчка митологијаБио је неспособан да воли било кога јер је био опседнут сопственим имиџом. Након што је у чуду зурио у одраз воде, нагнуо се толико према себи да је изгубио равнотежу и умро од дављења.
Исто тако, грчки филозоф Аристотел (385 - 323. п. н. е.) описао је сујетне као будале и незналице, који се „ките одећом, одећом и сл., и желе да њихова срећа буде свима позната, и говори о њој да верује да су биће почашћен ”у њој Никомахова етика.
Са своје стране, хришћанска религија то сматра грехом, који потиче од гордости (потоњи је кардинални грех или капитални грех), сличан ароганцији. У ствари, у многим библијским и теолошким преводима се уместо охолости користи сујета, иако су у том смислу практично исти.
За хришћане је ово био један од најгорих могућих греха. Хришћански подвижник и мислилац Евагрије Понтијски (345-399 н.е.) уврстио га је у своју листу „осам искушења“ која су довела до људско биће до ђавола, наводећи да је „сујета покварила све што је дотакла“.
Папа Гргур Велики (око 540-604) са овог списка га је касније свео на седам и преименовао у „капиталне грехе” или „смртне грехе”. Према овом последњем, „таштина је почетак свих грехова“.
Таштина, гордост и охолост
Ова три појма, у општем смислу, могу се користити као синоним: сви они имају везе са претераним уважавањем сопствене личности, са идејом да је неко изнад других или да вреди више од других. Ова идеја је у супротности са готово свим филозофским и религиозним традицијама човечанство, тако да се на њега не гледају готово сви културе.
Али између њих постоје нијансе које треба разјаснити. Уопштено говорећи, када се говори о сујети, то је повезано са недостатком личности и са јасно негативном особином, али се у исто време углавном односи на физички изглед, привлачност другима или нарцизам. Пред огледалом се обично представља сујетна особа, заљубљена у себе.
С друге стране, понос и ароганција се теже разликују. Увек са негативним конотацијама, понос се односи на људе који верују да су супериорнији у односу на друге и надају се да су други ти који попуштају и праве компромис. Још једна особина, која се такође често приписује поносним, јесте да се не извињавају, не „спуштају се“ на ниво других и радије истрају у грешци него да признају да су у стању да погреше.
Међутим, понос има и позитивно значење: онај осећај задовољства који пружа добро обављен посао, или члан породице који успе и чију радост делимо. Гледано на овај начин, понос се дистанцира од ароганције и постаје готово супротно, скоро скромно осећање: радост јер су ствари на крају испале добро, јер су могле поћи наопако за нас, као и за било кога другог.