једноставни и сложени искази

Језик

2022

Реченицом објашњавамо шта су прости и сложени предлози, карактеристике сваког од њих и њихове разлике.

Пропозиције изражавају логички однос између субјекта и предиката.

Шта су једноставни и сложени предлози?

Ин логика И матх, пропозиције су реченице или искази којима се може дати тачна или лажна вредност, у зависности од случаја, и које изражавају неку врсту логичког односа између предмет (С) и предикат (П). Пропозиције су међусобно повезане путем судова, и основа су дедуктивног и индуктивног система формалне логике.

Сада, прва класификација предлога нуди два основна типа предлога, узимајући у обзир њихову унутрашњу структуру:

  • Једноставни предлози. Или атомске пропозиције, оне имају једноставну формулацију лишену негација и веза (везници или дисјункције), па чине један логички појам.
  • Сложени предлози. Или молекуларне пропозиције, имају два термина спојена нексусом, или користе негације унутар своје формулације, што резултира сложенијим структурама.

Да бисмо то боље разумели, у наставку ћемо видети сваки случај посебно.

Једноставни предлози

Једноставна пропозиција је она у којој нема логичких оператора. Другим речима, оне чија је формулација управо једноставна, линеарна, без веза и негација, већ на једноставан начин изражава садржај.

На пример: „Свет је округао“, „Жене су људска бића“, „Троугао има три стране“ или „3 к 4 = 12“.

Сложени предлози

Напротив, сложене пропозиције су оне које садрже неку врсту логичких оператора, као што су негације, коњункције, дисјункције, кондиционали итд. Они углавном имају више од једног појма, односно формирани су од две једноставне пропозиције између којих постоји нека врста условљајуће логичке везе.

На пример: „Данас није понедељак“ (~ п), „Она је адвокат и долази из Ирске“ (пˆк), „Каснио сам јер је било пуно саобраћаја“ (п → к), „Ја ћу јести омлет или ћу отићи без ручка” (пˇк).

Друге врсте предлога

Према Аристотеловој логици, постоје следеће врсте предлога:

  • Афирмативне универзалије. Све С је П (где је С универзално, а П партикуларно). На пример: „Сви људи морају да дишу”.
  • Негативне универзалије. Ниједан С није П (где је С универзалан, а П универзалан). „Нема људских живота испод Вода”.
  • Афирмативни појединци. Неки С је П (где је С посебно, а П посебно). "Неки људи живе у Египту."
  • Негативни појединци. Неки С није П (где је С партикуларно, а П универзално). "Неки људи не живе у Египту."

Истинитинска вредност предлога

Истинитинска вредност или вредност истина Пропозиција је вредност која показује у којој мери је тачан (В) или нетачан (Ф), понекад представљен као 1 и 0.

Познавајући ове податке можемо знати када је пропозиција контрадикција (тачна и нетачна у исто време), а то нам омогућава да пренесемо њен исказ у друге логичко-формалне системе, као нпр. алгебра или да Бинарни код.

Да бисмо одредили истинитост исказа, морамо га прво изразити симболичким језиком, логички га формулисати и увести вредности истинитог и лажног у сваки од његових израза, да бисмо формирали оно што је познато као „табела истине“, у коме су изражене могућности истинитосне вредности предлога.

Ово се може резимирати на следећи начин:

п шта пˆк пˇк п → к п↔к пΔк
В В В В В В Ф
Т Ф Ф В Ф Ф В
Ф В Ф В В Ф В
Ф Ф Ф Ф В В Ф

Горе коришћени симболи значе:

  • ˆ (и): везник.
  • ˇ (о): дисјункција.
  • → (Ако... онда): условно.
  • ↔ (Ако и само ако): двоусловно
  • Δ (или ... или): искључива дисјункција

Тако би, на пример, предлог „Ако и само ако добијем на лутрији, онда ћу купити кућу“ био симболично изражен као: п („Добио сам на лутрији“) ↔ к („Купићу кућу“) , пошто у случају да не добије на лутрији, не би могао да је купи. Ваше праве вредности би биле:

  • Истина. У случају да добијете на лутрији и купите кућу (п = В к = В), или ако не добијете на лутрији и не купите кућу (п = Ф к = Ф).
  • Лажан. У осталим случајевима, односно није добио на лутрији али је ипак купио кућу (п = Ф к = В), или је добио на лутрији и није ништа купио (п = В к = Ф).

Предлог и молитва

Централна разлика између реченице и предлога је у томе што прва може имати неколико других, односно, предлози су део реченице.

Ово због чињенице да је реченица јединица већег и потпуног значења, која сама по себи има све значење које јој је потребно, док је предлог јединица мањег, непотпуног значења, која захтева да остатак може да изрази свој значи потпуно..

На пример, реченица „Желим да идем у биоскоп, али немам новца“ садржи два предлога:

  • п = Желим да идем у биоскоп
  • ~ к = Немам новца
!-- GDPR -->