Објашњавамо шта је интроспекција, њену функцију и како се ради. Такође, шта је интроспекција за психологију и за филозофију.
Шта је интроспекција?
Интроспекција (од лат интроспицере, „Погледај унутра”) је унутрашња инспекција или унутрашњи поглед кроз који посматрамо свој сопствени мисли, сећања и емоције, или сопствени спровести. То је чин самосвести или самовредновања, у коме своју пажњу скрећемо ка унутра, тренутно игноришући спољашњост.
Кроз интроспекцију можемо анализирати себе, добити закључци личне и, што је још важније, боље се упознају, како би могли боље да узимају Одлуке гледајући у будућност.
Из тог разлога, многи од технике самопомоћ или лични раст користе разне методе интроспекције, било да је у складу са а методологија формално (развијено од стране стручњака из психологије) или неформално, као позив, једноставно, да нас поштено прегледају.
Интроспекција у психологији
У психологији, интроспекција је формални метод унутрашњег прегледа мисли и емоција, како би се открио сам субјект. Крајем 19. века овај метод су формално развили Алфред Бине (1857-1911) и Пјер Жане (1859-1947), два француска психолога који су скоро истовремено и независно дошли до истих закључака.
Њих двојица су предложили да развију психотерапеутску методу која се састојала од добровољног преиспитивања сопствене унутрашњости, супротстављајући се позитивистичкој струји која је преовладавала у то време, за коју су таква искуства сматрана субјективним и стога врло мало корисним.
Међутим, почетком 20. века, искуства Сигмунда Фројда (1856-1939) и Еугена Блеуера (1857-1939) била су под великим утицајем интроспекције, до те мере да су се састојала готово искључиво од њиховог аналитичког метода: да субјект открије и посматрај себе.
Иако та могућност у то време није била изузета од критике, посебно оних који су тврдили да нико не може објективно да посматра нечију психу, интроспекција се и данас промовише као вредан облик самоспознаје, било у терапеутске сврхе или не.
Интроспекција у филозофији
Тхе филозофија, са своје стране, разуме интроспекцију као метод да се схвати сопствена стања свести, кроз медитацију и рефлексију.
Основе за овај концепт развио је посебно Француз Рене Декарт (1596-1650). У њиховом Метафизичке медитације Предложио га је као методу „рефлективне савести“, вођене „транспарентношћу“ у погледу визије која се може постићи о себи.
Ово наслеђе је било од највеће важности за другог централног филозофа на Западу, Имануела Канта (1724-1804), за кога је интроспекција била начин да се „поседује сопство из његове репрезентације”. Тако га је установио у својој филозофији субјекта.
Међутим, са доласком позитивизма, Аугусто Цомте (1798-1857) га је сматрао картезијанским „претвараним методом” у којем се тежи да буде и посматрач и посматран. Према позитивистима, људски ум је способан да посматра све појаве у универзуму, осим сопствених.