Објашњавамо шта је зарез, како се може појавити у тексту, његово порекло и историју. Такође, различите употребе зареза.
Зарезом се одвајају фразе или речи које припадају истој реченици.Шта је зарез?
Зарез је један од знаци интерпункције најчешћи и најзначајнији, који уводи у текст кратка пауза, за одвајање реченица или речи који припадају истој молитва или истом блоку идеја. Неке од његових употреба су веома специфичне и лако се памте, док су друге компликованије и одговарају стилу писање сваке личности, односно прозодијском ритму који карактерише њихов начин писања.
Зарез се углавном појављује сам или као део тачке и зареза (;), али се увек пише као тачка са малим углом или репом. Увек се налази одмах у подножју речи и тумачи се као кратка пауза, једва да је потребна да се удахне и настави са читање.
Наравно, као и остали знаци интерпункције, зарез није увек постојао у идиом, али је резултат дугог историјског процеса еволуције писања, будући да су у западној антици грчки или латински знакови писани без размака између једних и других, и без било какве врсте знакова који би их раздвајали или појашњавали специфичну интонацију којом треба их прочитати.
Стога су читаоци и научници морали прво да науче о чему се у тексту говори пре него што су могли да га правилно прочитају наглас. С друге стране, непознати текст је било практично немогуће читати одмах од палице.
Да би решио ову потешкоћу, Аристофан Византијски (око 257-180. п. н. е.), који је радио у чувеној Александријској библиотеци, осмислио је механизам од три врсте напомена: изнад, у средини и испод сваког реда текста, који је служио за означите паузе у читању. Овако се зарез (висока интонација), дебело црево (средња интонација) и периодс (ниска интонација).
Аристофанов систем није био баш успешан, пошто су Римљани ценили говори него писање. Али вековима касније овај метод су преформулисали хришћански писари, предвођени Исидором из Севиље (око 556-636), који су сваком знаку доделили мало другачију улогу: кратка пауза, средња пауза и дуга пауза.
Тако су направили зарез, какав ми данас користимо. Међутим, звао се субдистинцтио или ниска тачка, супротно од дифферентио финалис или висока тачка, претеча модерне тачке.
Коначно, доласком штампарије у 15. веку стављена је тачка на типографске промене ових знакова, замрзнувши облик зареза у времену до данас.
Не треба бркати кому са "комом", медицинским стањем у којем је пацијент вегетативан.
Употреба зареза
Зарез је широко коришћен знак интерпункције, како у конвенционалном писању тако и у математичком запису. Али док се у последњем користи за означавање почетка децимала цифре (1,00 долара) или, у англосаксонским земљама, за означавање цифара хиљада (1.000 долара), у обичном писању улоге поклопца зарезе Следећа:
- За одвајање елемената набрајања. Зарез се појављује као сепаратор од свега што је наведено, било ствари, имена, фигуре или целе реченице. У случају када се целе реченице набрајају сопственим зарезима, уобичајено је да се набрајање одвоји тачком и зарезом.
На пример: "Синоћ смо јели салату од кромпира, зелене салате, парадајза и лука."
- За означавање почетка и краја пододељка. Пододељци су необавезне реченице које се појављују у средини реченице, и које пружају додатне информације, без ометања нормалног рада текста. Односно, могу се читати или изостављати, а да не произведу никакав синтаксички ефекат. Обично садрже појашњења, објашњења или примере, а иако су обично стављени у зарезе, могу се ставити и у заграде или заграде.
На пример: „Симон Боливар, Ел Либертадор, рођен је у Каракасу 1783. године“; или још: „Мој отац, који је инжењер шумарства, донео нам је јуче сусам.
- Да се гради вокатив. Вокатив је позив који се писмено упућује особи, именом, и који се одваја зарезом од остатка поздрава или позива.
На пример: „Здраво, Педро!“; или такође: „Можеш ли доћи да ме нађеш, мама?“; или чак: „Устани Лазаре.
- За производњу а Елипса у реченици. Многоточка је изостављање, нешто што се не каже зато што се разуме или није неопходно, а уобичајен начин да се то уради у реченици је замена изостављеног запетом.
На пример: „Марија је донела своје свеске; Патриша, не”.
- Раздвојити идеје и дати флуидност проза. Ово је најсложенија употреба зареза, јер је то углавном необавезна употреба, посредна и типична за стил писања сваке особе. Међутим, обично важи правило да када се закон не крши синтаксе (на пример, укључујући зарез између предмет И глагол главна реченица када није подпараграф), нити је природно значење реченице прекинуто, зарез се може користити да би се читаоцу дала пауза између једне и друге реченице.