Објашњавамо шта је плебисцит, његово порекло, чему служи и разне примере из историје. Такође, разлике са референдумом.
Шта је плебисцит?
Плебисцит је политички догађај народних консултација, у којем се одређена ствар ставља на одлуку већине путем јавног гласања. То је чест механизам политичког учешћа у демократске владе (и повремено у недемократским), чија је сврха да народу пружи могућност да изрази своје мишљење о стварима од колективног значаја.
Порекло ове речи сеже до латинског израза плебисцитум, што би се могло превести као „указ одобрен од плебса“. Да бисмо разумели шта то значи, морамо се сетити да је у Риму у осмом веку п. Ц. слободни грађани били су подељени у две категорије: патриције, који су уживали пуно право политичког учешћа, и обични грађани (плебеии) странци лишени политичких права.
Потоњи су тако названи јер су чинили „масу“ или „већину“ (плебс, на латинском), а тек према 5. веку п. Ц. почео да има већа политичка права у вођењу Стање Роман, преко својих политичких скупштина ( цонцилиа плебис или плебејски савети), чије декретима дошли су да имају снагу за закон и постали су познати као плебисцити (плебисцитум), да их разликује од патрицијских закона (легес).
Али од 3. века п.н.е. Ц. је у Риму постигнута правна једнакост између пучана и патриција, чиме је трансформисан концепт плебисцита. Потоњег је спасао демократија модерно са својим новим смислом за „консултације“, практично синонимом за референдум.
Чему служи плебисцит?
У савременој демократији, плебисцити су део механизама за консултовање људи, у којима се суверенитет државе. То су начини да се консултује мишљење већине у вези са догађајем јавног карактера који, с обзиром на његову важност, значај или било коју природу, заслужује да о њему одлучује већина, а не само политички представници тхе јавна овлашћења.
Међутим, плебисцити нису увек коначни или обавезујући, већ су често само консултативни: јавне власти траже мишљење народа о неком питању да би се оријентисале и знале куда да усмере своје кораке, а да народно гласање не представља коначну одлуку, али смерница коју је издала већина.
Дакле, шта се може, а шта не може ставити на плебисцит, на који начин и под којим условима, увек ће зависити од локалног или националног правног оквира, односно од онога што закони и Устав утврђују.
Примери плебисцита
Неки познати плебисцити у историји били су следећи:
- Плебисцит о независности Чилеа 1817. Ово је био први плебисцит историје Латинској Америци, која се одиграла 15. новембра те године и поднела народној вољи ратификацију (или не) чилеанске независности, коју је бранио командант Бернардо О'Хигинс (1778-1842). Резултати су били повољни за независност Шпаније и то је у децембру и званично проглашено.
- Плебисцити у Шлезвигу 1920. Ово је назив дат двема народним консултацијама које су, након онога што је установљено Версајски уговор то је завршило Први светски рат (1914-1918), консултовао је народ око успостављања границе између Немачке и Данске. Његово име потиче од чињенице да су у консултацији били укључени становници бившег војводства Шлезвиг.
- Уставни плебисцит Уругваја 1980. Дана 30. новембра те године, уставна реформа је поднета на гласање већине која би омогућила да се диктатуре грађанско-војно перпетуирање на власти. Међутим, 57,20 одсто бирача дало је предност опцији „не“, чиме су постављени темељи за предстојећу транзицију ка демократији, слободним изборима 1984. године.
- Национални плебисцит Чилеа 5. октобра 1988. Настао за време страшног мандата генерала Аугуста Пиночеа (1915-2006), који је гвозденом песницом владао земљом од 1974, био је догађај који је означио крај диктатуре, када је 54.71. % Чилеанаца је гласало „не“ за наставак војне владе за нови период од осам година.
Разлике између плебисцита и референдума
Оба термина се односе на механизме за демократске консултације, односно за консултовање већине људи да се изјасне о осетљивој ствари, између којих не постоји јасна и експлицитна диференцијација. У ствари, растући тренд је да се користе наизменично, као синоними.
Међутим, у неким Закони и правним телима, сматра се да су референдуми више формалне консултације, те да се стога могу односити на уставна и законодавна питања, од великог значаја и хијерархије, чиме се утврђују формалне одлуке које доноси већина. Уместо тога, плебисцити би били неформалне консултације, о територијалним питањима или питањима заједнице.
Наведена разлика, треба поновити, је релативна и увек ће зависити од правног оквира који се узима у обзир.