- Шта су били пунски ратови?
- Позадина пунских ратова
- Узроци пунских ратова
- Први пунски рат (264-241. п.н.е.)
- Други пунски рат (218-201. п.н.е.)
- Трећи пунски рат (149-146. п.н.е.)
- Крај пунских ратова и последице
Објашњавамо шта су били пунски ратови између Рима и Картагине, њихове узроке, последице и догађаје сваког од њих.
У Пунским ратовима су се суочиле велике силе Рим и Картагина.Шта су били пунски ратови?
Познат је као Пунски ратови у низу од три ратна сукоба са којима су се суочила Република Рим и Картагинско царство. Његово име потиче од израза којим су Римљани означавали Картагињане и њихове феничанске претке: пуници, па су се на ово позивали и сами Картагињани сукоба попут „римских ратова“.
Ови сукоби су се десили између 246. године. Ц. и 146 а. Ц., када су Рим и Картагина биле две главне силе Медитерана. Пунски ратови су познати по томе што су били коначни у успостављању римске превласти на Медитерану, заједно са каснијим македонским ратовима и римско-сиријским ратом.
Позадина пунских ратова
Претходнике овог низа сукоба морамо тражити у експанзији Римске републике, која је према трећем веку п. Ц. је већ освојио Магна Грециа. На тај начин је контролисала важну медитеранску регију.
Са своје стране, Феничани су основали своје Град на обали Туниса 264. пре Христа. Овај урбани центар, Картагина, брзо је постао комерцијално царство, власник најмоћније морнарице тог тренутка.
Римљани су, пак, имали најмоћнију војску тог времена, у служби својих жестоких освајачких интереса. Вековима су патрицији усвојили империјалну културу, која им је омогућила да се боље носе са друштвеним тензијама Републике, тражећи заједничког спољног непријатеља.
Тако је Рим почео да делује као ново царство, распоређујући плен својих бројних освајања међу својим грађанима.
Узроци пунских ратова
Конфронтација између ове две силе била је једноставно неизбежна, с обзиром на претњу коју је римска експанзија представљала за картагињанску трговачку доминацију на Медитерану.
Међутим, почетни окидач за сукоб била је инвазија на Месину. Овај грчки град је био у власти предримског италијанског народа Оскара, од тиранина из Сиракузе Хијера ИИ, који је имао подршку Картагињана.
Пошто су сицилијански Грци ускратили помоћ Осканима, они су се обратили Риму за помоћ, што је довело до тога да су Рим и Картагина по први пут виђени као ривали, иако у мањем и локалном сукобу. Пораз Хијерона ИИ пред Римљанима и његови преговори са њима довели су до раскида његовог савеза са Картагином.
Тако је Рим у узастопним годинама заузео некадашње картагињанске територије, чиме је на прави начин покренуо пунске ратове.
Први пунски рат (264-241. п.н.е.)
Ово је био изузетно поморски рат, који је укључивао веома високу цену и за Римљане и за Картагињане.Настао је из локалног сукоба између Оскара и инвазије на Сиракузу. Тхе рат Почело је поразом Картагињана код Агригента, који их је убедио да боље задрже поморску предност, пошто су имали већу и искуснију морнарицу.
Међутим, његове мале победе, као на пример на Липарским острвима, навеле су Рим да посвети цео свој производни капацитет у корист нове и масивне морнарице, добивши за мање од два месеца око 100 бродова.
Ови нови бродови су такође имали технолошке инкорпорације које су им омогућиле да се баве најагилнијим и најбржим бродовима Картагине. Од тог тренутка, поред тешке пешадије која је била његова специјалност, Рим је стекао и технике укрцавања на непријатељске бродове.
Резултат је била огромна победа Римљана, осим битака на равницама Баградаса, у Африци, или на Еолским острвима и Дрепану. Усред готово непрекидног низа пораза, Картагина је потписала 241. п. Ц. мировни уговор, којим је Сицилија у целини предала римској власти.
Ово је оставило Картагину дубоко ослабљено. Године 240. п. Његове плаћеничке трупе су се побуниле, покренувши такозване плаћеничке ратове. Рим је искористио прилику да брзо интервенише и такође је преузео контролу над Корзиком и Сардинијом 238. пре Христа. Ц., од тада говорећи о Маре нострум („Наше море“) да се односи на Средоземно море.
Други пунски рат (218-201. п.н.е.)
Други рат између Рима и Картагине је можда најпознатији од ова три. Ослободили су га Картагињани који су напали шпански град Сагунто, савезник Републике Рим. Картагињанима је командовао генерал Анибал Барка, који се сматрао једним од најбољих војних стратега историје.
Овај сукоб је очигледно предвидео Рим након завршетка Првог пунског рата, док се отварао и поново наоружавао. Поред тога, проширио се према Хиспанији (име Иберијског полуострва у то време), удруживши се са традиционалним непријатељима Картагине.
Ханибал је, не обазирући се на претње Рима, повео своју војску на север Хиспаније, а одатле храбрим путем инвазије ка Италији, прелазећи Алпе са својом војском на слоновима.
Тако је пожњео важну серију победа на италијанском тлу, као што су битке код Тичина, Требије, Тразимена и Кане, сломећи читаве две конзуларне војске. Картагињани су Риму задали најпонижавајући пораз у његовој војној историји од пљачке Гала у 4. веку пре нове ере. Ц.
Међутим, прелаз преко планине и битке које су уследиле оставиле су Ханибала без снаге да опседне Рим, иако довољно да се одупре његовим покушајима протеривања. Под Ханибалом, Картагина војска је била у Италији шеснаест година.
У међувремену, његови римски непријатељи су се такође борили против Картагине на Сицилији и у Хиспанији, а у исто време и против македонског краља Филипа В, Ханибаловог савезника, чиме су покренули Први македонски рат у Грчкој.
Међутим, ова ситуација је решена после римске победе у Хиспанији и повратка на Сицилију римских легија, које је предводио чувени римски командант Публио Корнелио Сципион, „Африканац“.
Након тога је уследила намера да се нападне и сама Картагина. За ово је Сципион пристао Африка и он се удружио са нумидијским принцом Масинисом, који је у то време био у рату против Картагиних савезника, нумадског краља Сифакса.
Анибал је тада морао да буде враћен у своје земље, да би био поражен у бици код Заме 202. пре Христа. Овај нови пораз пред Римом лишио је Картагину њених трговачких колонија и приморао је да потпише уговор о мир у коме се његово царство свело на нешто више од града Картагине.
Трећи пунски рат (149-146. п.н.е.)
Трећи и последњи рат између Рима и Картагине састојао се од нешто више од опсаде града Картагине, која је предвидљиво кулминирала његовом пљачком и потпуним уништењем.
До сукоба је дошло због жеље Римљана да на тежи начин умири растуће осећање против њега које је настало у Грчкој и Хиспанији. То се поклопило са најавом Картагине да се, пошто су већ отплатили дугове наметнуте мировним уговором из Другог пунског рата, сматрали слободним од његових услова.
Желећи да пружи пример, Рим је почео 149. п. Ц. низ захтева према Картагини, сваки захтевнији од претходног, надајући се да ће Картагињане подстаћи на још један отворени војни сукоб, али им недостаје цасус белли, односно јавног разлога за почетак рата.
Рим је покренуо рат захтевајући да Картагина буде срушена и померена на тачку даље од обале Средоземног мора на афричком континенту. Суочен са очигледним одбијањем Картагињана, Рим је објавио рат. Тако је почела прва опсада којој је картагињански народ херојски одолео, укључујући и жене и децу у борбу.
Али друга офанзива коју је предводио Публио Корнелио Есципион Емилијано, политички унук Сципиона „Африканца“, поразила је одбрану Картагињана после 3 године опсаде. Картагина је опљачкана, спаљена до темеља, и њен Грађани заплењена и продата као робови.
Крај пунских ратова и последице
Крај Пунских ратова дошао је са његовом главном последицом, а то је било потпуно уништење Картагине и апсорпција њеног трговачког царства од стране Римске републике. Након што је такође победио Македонце и Сиријце, Рим се од тада успоставио као врховна сила Средоземног мора.
Мит о граду Картагини, о њеном храбром генералу Ханибалу и о његовом трагичном нестанку, међутим, трајао је у временске прилике и још увек је извор инспирације за уметничка дела и историјске епике.