Диссимилација

Тхе Диссимилација представља један од централних процеса у организму сваког живог бића који дише и омогућава одржавање и нетакнуту функцију целокупног метаболизма, кардиоваскуларног и централног нервног система. У случају поремећеног процеса, овај значај такође резултира у присуству многих озбиљних последица и симптома болести.

Шта је дисимилација?

Израз "дисимилација" изведен је из латинског израза 'диссимилис' (= различит) или 'диссимилатио' (= разликовање). Дисимилација се заснива на ензимском разградњи властитих супстанци у телу, које се у почетку апсорбују кроз храну. Ту спадају, на пример, масти и угљени хидрати, као и глукоза.

Након њиховог распада, сада присутне вањске супстанце излучују се у облику воде и угљеника (диоксида). Поред тога, током читавог процеса дисизилације се добијају велике количине енергије, које ћелије складиште и прерађују у облику универзалног носача енергије аденосин трифосфата (АТП).

Број добијених молекула АТП износи 38 по молекули глукозе. Постоји такође разлика између оксидативне енергије (= реакциони процес са кисеоником), која се назива и аеробно дисање, и анаеробног дисања (= без утицаја кисеоника). Ово последње углавном је познато као ферментација у свакодневном говору.

Функција и задатак

Дисимилација се одвија у ћелијама људског тела. Садржи четири под-степена гликолизу, оксидативну декарбоксилацију, циклус лимунске киселине и завршни респираторни ланац, такође познат као крајња оксидација.

Осим гликолизе која се одвија у ћелијској плазми, сви остали подпроцеси се одвијају у митохондријама или на њиховој унутрашњој мембрани. Митохондрије су ситне ћелијске органеле које су затворене двоструком мембраном и тако изоловане из цитоплазме. Ако особа уноси глукозу кроз храну, започиње фаза енергетске потрошње у којој се фосфатна група веже на шести атом угљеника молекула глукозе. Ово долази од претходног распада молекула АТП-а на АДП (= аденозин-дифосфат). Након што се исти процес понови, глукоза се са својих шест атома угљеника разграђује на два молекула са по три атома угљеника.

Тада започиње фаза ослобађања енергије. Фосфати се одвајају од атома угљеника и комбинују са АДП и формирају АТП. Молекули воде се одвајају и долази до енергетски редуковане супстанце НАД на НАДХ + Х +. Последње именовани производи називају се „еквиваленти редукције“ и користе се за пренос и складиштење електрона.

Следи оксидативна декарбоксилација. И овде је у почетку успоредиво смањење; међутим, оригинални молекул глукозе се тада комбинује са коензимом како би се могао ући у циклус лимунске киселине.

Масти прво пролазе кроз циклус масних киселина, а затим улазе у циклус лимунске киселине у погодној тачки. Овде се молекул пролази кроз низ различитих, нових веза и одвајања атома. Сви ови процеси првенствено доприносе обезбеђивању довољно додатних носача електрона за крајњу оксидацију и одлагање угљен-диоксида, који је токсичан за људе.

Редукциони еквиваленти стижу у унутрашњу митохондријску мембрану и у зазор између унутрашње и спољне мембране (= међумембрански простор) и оксидирају. Као резултат тога, електрони на унутрашњој мембрани се каналишу кроз различите протеинске комплексе, а протони водоника се убацују у простор између. Они се комбинују са атомима кисеоника и остављају ћелију као молекул воде.

Са енергетског становишта, респираторни ланац представља најважнији део целог процеса дисизилације.Силе и разлике у концентрацији између унутрашњег и спољног миљеа митохондрије резултирају формирањем 34 молекула АТП-а.

Овде можете пронаћи лекове

Болести и тегобе

Да би се створио тако велики број АТП-а, мора бити на располагању довољно кисеоника. Међутим, у анаеробним условима, тј. Током ферментације, то недостаје, тако да крајња оксидација не може да се догоди. То заузврат значи да се само десет процената енергије добија са истим уносом енергије, јер се на крају могу добити само четири од стварних 38 молекула АТП-а.

Таква (млечна киселина) ферментација се дешава, на пример, током вежбања или упоредних физичких напора. То постаје уочљиво болним сагоревањем мишића, јер су они потпуно кисели због вишка и не потпуно разрушених производа.

Трајно поремећена производња енергије, на пример због недостатка одговарајућих коензима, недовољне испоруке кисеоника извана или апсорпције воде богате загађивачима, може довести до рака у случају тешкоће. Такав поремећај се може препознати у раној фази на основу смањене телесне температуре особе која је погођена. Ослобађање топлоте на крају прати стварање енергије.

Али мање драстичне притужбе могу такође бити резултат краткотрајне смањене опскрбе ћелијама. Мањак ћелија мозга доводи до проблема са концентрацијом и умором. Истовремено, недостатак срца, плућа и артерија може проузроковати екстремну исцрпљеност и крвоток до урушавања.

Поред тога, читав имуни систем је ослабљен због недостатка кисеоника у ћелијама, тако да се мора претпоставити повећана осетљивост на све болести.

Централни нервни систем се такође састоји од ћелија које промовишу дисимилацију, неурона. Пошто ове такође не раде правилно у случају непотпуне дисимилације и могу постати прекомерне киселине, нервни систем може бити прекомерно узбуђен. То се манифестује у облику нервозе, раздражљивости све до дрхтања мишића и болова у мишићима. Стрес и прекомерна стимулација такође могу бити узрок поремећене дисимилације.

Да би се сузбио хронични поремећај дисимилације у целом организму, препоручљиво је обезбедити здраву, уравнотежену исхрану и довољно вежбања, у идеалном случају на свежем ваздуху. Такође је важно избегавати непотребан физички и емоционални стрес.