Објашњавамо шта је равнодушност и који су њени могући узроци. Такође, неки примери овог осећаја.
Шта је равнодушност?
Равнодушност је тај осећај непокретности, како у кретање као у осећању, пре неке ситуације, идеје или особе. То је негативан облик разлике.
Реч равнодушност потиче од појмаравнодушност, који описује расположење а особа у којој не осећа привлачност или одбијање за било коју од ситуација или питања са којима се суочава. Односно, остаће на тачки равнодушности. Дуго се проучава у области психологије, што је тема стотина књига које му посвећују своје странице.
Индиферентност, према психологији, није само синоним за хладноћу, већ може указивати и на а став преживљавање, као штит или оклоп, како би се заштитили од повређивања. У ствари, након многих студија, дошло је до закључак ту равнодушност користе бића са снажним и израженим карактером самоодбране, будући да, као што смо раније рекли, користе равнодушност као баријеру околини која их окружује. Исто тако, страх од бола који многи људи имају је такође оно што доводи до равнодушности, да избегну даље разочарање и да избегну отварање срца.
Психологија покушава да објасни феномен равнодушности као моменте у којима људи остају статични пред оним што им се дешава. Другим речима, ни на који начин – ни позитивно ни негативно – не реагују ни на једну епизоду која им представља неку од реакционих дилема које свакодневно доживљавамо.
Индиферентност је приметна готово посебно током Младост, тренутак од живот у томе што је од виталног значаја научити да донети одлуке и да се интересујемо за оно што нас окружује. Тада су адолесценти, скоро увек у међусобном рату због неналажења одговарајућег медијума у коме би се кретали; заузимају индиферентан став који их, према ономе што објашњавају, наводи на бољи однос према околини, јер ништа не воле, али им се ни не свиђа. Они користе ово држање као штит пред светом, са надом да ће на тај начин ојачати како би пронашли простор који им припада.
Примери равнодушности
Као тест, представићемо вам две ситуације које ће вас сигурно натерати на размишљање. У првом случају, и можда најјаснији пример, је онај са којим се свакодневно суочавамо. Често видимо себе како прелазимо на улици са неким људима у ситуацији немаштине, без ствари, хране или безбедност неки Шта осећамо у овим ситуацијама? Да ли уопште престајемо да размишљамо о тим људима тако лишеним свега? Можда престанемо да обезбедимо задржавање или, у најбољем случају, помоћ? Да ли изазивају одбијање или нелагоду? Или остајемо равнодушни према стварност?
У другом случају, можда мало лакше када је у питању посматрање, јер се, према психолошким студијама, по самој људској природи учи прво да посматра друге, а потом и себе. Овај приступ је још ближи:
Ваш најбољи пријатељ има проблем који се не може решити голим оком, нити на било који начин. Он је дубоко тужан, али не види начин да то реши. Он присуствује састанку пријатеља различитих личности и различитих животних стилова – како се обично састоје наше групе пријатеља – и усред тога исприча свој најважнији проблем.
Како сви присутни реагују? Да ли нерадо пружате помоћ и подршку овом пријатељу? Или вољно сарађују, занимајући се за питање? Да ли је рођено да га загрли и помогне му макар и пар речи? Или сви остају равнодушни и прелазе на следећу тему? Можете ли остати равнодушни према свом најбољем пријатељу коме треба неко да га извуче из бунара?
Са овим једноставним питањима можете боље схватити шта је равнодушност у свом најбољем издању. Запамтити: „Боље је имати руке пуне блата и спремати се да изнесе магарца, него неко ко искоса гледа у комшилук, а да ништа не ради“.