Објашњавамо шта је теологија и које су гране проучавања ове науке. Такође, велики теолози и теолошки документи.
Шта је теологија?
Теологија је студија о расуђивање Бога. Је Наука која је задужена за проучавање скупа знања везано за божанско, за Бога. Реч теологија је први пут употребио Платон, у Републици.
Реч теологија произилази из тхеос, грчка реч која описује Бога; И логос, што се преводи као проучавање. Дакле, значење теологије могло би се широко односити на проучавање Бога.
Појам или концепт теологије обухвата све што је у вези са божанским или Божијим знањем. А постоји запис о његовој употреби у Платоновој Републици, који ју је користио да опише рационално разумевање божанске природе. Али тек у Аристотелово доба, када је овај термин био мало конкретнији и тиме разноврстио прилике за коришћење појма теологије.
Користи се теологија да именујемо митолошку мисао мислилаца, пре рођења Филозофије. Ово име је било иронично и пежоративно. Али тада је реч теологија коришћена као начин именовања најважније гране филозофија, који ће се касније назвати Метафизика.
Свети Августин је био инспирисан Марком Теренсијем Вароном да користи термин природна теологија као прави и почео је да га проучава, на крају написао Ла Сума Тхеологица, на пример, што је био сјајан документ тог времена за разумевање религије.
католичка теологија
Ова врста теологије је развијена унутар хришћанских цркава које се називају католичким. Користи се за проучавање односа између Бога и човека, на основу Светог писма, тј традиције и Учитељство.
Једна од изузетних карактеристика католичке теологије је њен ниво систематизованости и питања којима се она бави описују потребу да се обнови слика Цркве као места где је присутан сам Христос.
Речено, једноставним речима, предлаже оно што су хиљаде теолошких истраживача годинама биле задужене да разоткрију: Цркву као заједница спасења и у контакту са Богом, а не као а институција што отуђује бића Земље од Бога.
Огранци католичке теологије
- Фундаментална теологија. Дисциплина која води рачуна истраживања анд тхе Учити саме теологије.
- Догматско богословље. Он је задужен за проучавање догмати, односно теоријске истине хришћанске вере. Истиче важност предлога који је изнад перцепције чулни, говорећи о вери.
- Духовна теологија. Њен циљ је духовни живот, светост и познање вере кроз сведочанства датих духовним искуством Светих. Користи, пре свега, Свето писмо за које се сматра да је написано уз података да је Бог желео да дозволи људима да посматрају, као и молитве и молитве кроз које се долази до Бога. Такође користи, друго, традиција и тумачи – Учитељство – задужени за откривање значења Светог писма. И на крају, истражити списе које су неки Светитељи оставили на земљи, као сведочанства својих истраживања и духовних сусрета са Богом.
- Пастирско богословље. Задужена је за рефлексију о комуникација између Цркве као институције и осталих људи и верника који је чине. То се чини кроз проповед божанских истина и сталну катехезу. Она је такође задужена, кроз тајне и пастирску делатност, да делује у свакодневном животу верника. Конкретно, одражава се на буђење вере и на стално формирање; светотајинског живота и Литургије; духовну бригу о верницима, као и обраћање посебне пажње на особе са посебним потребама, као што су болесни, стари, зависници и маргинализовани. Посебно водите рачуна о мисионарској димензији и позиву на мисију у потрази за људска права, тхе мир анд тхе социјална правда.
У оквиру пастирске теологије постоји огранак задужен за проучавање и извођење мисионарске проповеди, ресурс који је сам Христ користио да се обрати двема врстама публике које је имао у своје време и која траје до данас, као начин обраћања две врсте публике које данас постоје.
Један је предодређен за нове људе, неповерљивије и још не у оквиру хришћанске вере; а други, према заједници или верном народу, који је већ у редовима верујућих људи. То је оно што нас наводи да именујемо још једну од подграна пастирске теологије, у којој се примењују неки општи принципи реторичке уметности и Наука јавног говора- односно објављивања Светог Писма, генерално задатак свештеника и пастира, у недељним беседама и омилијама, јесте Омилетика.
Проучавање верских проповеди и говора, својом композицијом и садржајем, главни је предмет проучавања у овој грани теологије. Заузврат, унутар хомилетике, могу се уочити разлике између евангеличке хомилетике и католичке хемилетике, које се заснивају, на пример, на свечаној природи прогласа – или саме хомилетике – унутар Католичке цркве, у којој само свештеници или они овлашћени – стални ђакони, на пример - да држе проповеди на миси могу то учинити. С друге стране, у Евангелистичкој цркви, проповедање може бити задужено и за пастора и за било ког другог члана конгрегације, без потребе да буде посвећен да би извршио овај задатак.
Велики богослови
Тренутно постоји много докумената који говоре о теологији и који са сигурношћу објашњавају шта су темељи науке и њене методе истраживања. Много уложеног времена, много сати истраживања, молитве и духовног живота у служби објашњавања вере и свега што је чини.
Неки од његових најпознатијих аутора и од којих још увек можемо да добијемо копије њихових истраживања су: Алберто Магно, Сан Агустин де Хипона, Санто Томас де Акуино, Хуан Црисостомо, Јеронимо де Естридон, Сан Францисцо де Салес, Грегорио Магно и један веома близак до наших времена, Јозеф Рацингер, односно папа емеритус Бенедикт КСВИ.
Теолошки документи
Као веома важан теолошки документ у јавном домену који треба цитирати и консултовати сви унутар католицизма, налазимо ЦЦЕ, Катехизам Цатхолицае Еццлесиае или катихизис католичке цркве, који пажљиво и детаљно приказује доктрина црквени католик просветљен Светим писмом, предањем апостола и црквеним учитељством, који су формирали папа – највиши ауторитет католичке цркве – и бискупи у заједници са њим.
Писање овог Катекизма био је резултат, заједно са другим веома важним документима, обнове Католичке цркве која је започела Другим ватиканским концилом и која је постала текстови узети као референца о Цркви и веома значајан за њену историју. А епископи стручњаци за богословље и катихезу су позвани на писање, како би учврстили знање епископа који учествују на Сабору.
Заузврат, у писању овог Катекизма – за које је било потребно око шест година да се заврши – учествовали су сви чланови Другог ватиканског концила и имали сарадњу читавог епископата, у служби деле вере са свим људима који чине Црква.