Као што Реабсорпција односи се на поновну апсорпцију воде и хранљивих материја из бубрега назад у крвоток.
Шта је реапсорпција?
Реабсорпција је важна активност бубрега. Она се одвија у нефронима током производње урина: први део реапсорпције одвија се након што је крв филтрирана под притиском. Филтрацијом под притиском крв тече кроз високо пропусне капиларе гломерула и ослобађа се од отпадних материја. Поред отпадних материја, филтрирају се и бројни важни молекули попут аминокиселина, глукозе и воде. Следећа реапсорпција, такође позната као селективна реапсорпција Назив се корисне компоненте реапсорбирају из проксималног тубула, тј. суседног дела нефрона.
Други део реапсорпције дешава се након тубуларне секреције и заједно са излучивањем концентрованог урина чини крај процеса филтрације. Овај део реапсорпције је такође познат као реакпсорпција воде, јер велики делови присутне воде дифундирају из сабирних цеви назад у нефрон, а затим поново учествују у циркулационом систему.
Бубрези користе физикалне законе осмозе да би поново апсорбовали воду и прво реапсорбирали присутни натријум. Будући да воду увек привлачи сол, реакпсорпција соли доводи до тога да вода мигрира назад у нефрон и враћа се у крвоток преко бубрежне вене.
Овим се завршава процес филтрирања крви, а настали урин се излучује из бубрега и преноси у мокраћни мехур (излучивање).
Функција и задатак
Процес реапсорпције важан је део активности бубрега, јер је од виталног значаја за људски организам. Бубрези филтрирају око 1800 литара крви дневно и користе га за производњу 180 литара примарног урина, што га заузврат своди на два литра терминалног урина реапсорпцијом.
Свако ко је оставио 180 литара примарног урина у року од 24 сата биће задивљен способност реапсорпције бубрега који функционишу. Поред тога, поред огромне количине мокраће која би се испустила у случају нерезорнских нефрона, постојала би и огромна количина воде коју би требало да апсорбује. Процјењује се да би требало надокнадити огроман губитак воде око 7 литара воде на сваких сат времена.
Процеси реапсорпције такође имају велики утицај на крвни притисак. Висок ниво реапсорпције може довести до патолошки повишеног крвног притиска. Истовремено је потребан константан крвни притисак да би се осигурала ефикасна филтрација притиска у гломерулима бубрега. Због тога спуштени крвни притисак може имати патогени утицај на филтрационе процесе бубрега.
Због огромне важности сталног притиска у крвотоку, у организму постоји неколико регулаторних механизама који контролишу ресорпцијске процесе бубрега. Систем ренин-ангиотензин утиче на процесе реапсорпције бубрега путем хормонских носача информација. Мерне тачке за хормоналну информациону мрежу налазе се у јетри, бубрезима и капиларима плућа.
Повећава се количина крви, а самим тим и крвни притисак преко јетре. Овде се производи ангиотензиноген и преноси се на бубреге. Ако је крвни притисак у нефронима бубрега такође низак, овде се производи ренин, који ангиотензин претвара у ангиотензин И. Затим се ангиотензин И транспортује у капиларе плућа крвотоком. Ако се и крвни притисак чини прениским, плућа излучују ензим за конверзију ангиотензина (АЦЕ), који ангиотензин И претвара у ангиотензин ИИ.
Заузврат, ангиотензин ИИ шаље се у бубреге, услед чега надбубрежне жлезде ослобађају хормон алдостерон. Алдостерон потиче реапсорпцију натријума, а самим тим и реапсорпцију воде, што неминовно доводи до повећања крвног притиска. Органи су тако повезани међусобно путем хормоналне информационе мреже.
Болести и тегобе
Хормонски поремећаји у процесу апсорпције могу покренути озбиљне болести. Једна од ових болести назива се дијабетес инсипидус. Ево као резултат недостатка реапсорпције, превише неконцентрираног урина се излучује и тело почиње да се суши. Хипернатремија или хипертонска дехидрација брзо ће се развити ако се велике количине воде не обезбеђују стално. Соли и други електролити сакупљају се у високо концентрованом облику у крвотоку и додатно подстичу дехидрацију.
Дијабетес инсипидус дијели се на два облика: Диабетес инсипидус централис описује облик у којем се антидуретски хормон АДХ само у хипоталамусу производи неадекватно или се не преноси на одговарајући начин. АДХ поспешује ресорпцију воде у сабирним цевима и спречава излучивање. Супротно томе, недовољна количина АДХ је знак бубрезима да реапсорпција није неопходна. Дијабетес инсипидус централис може бити насљедан или посљедица трауматичне озљеде мозга. Не могу се утврдити узрочни услови код трећине свих болесних људи. За необјашњиве случајеве болести, као неистражене аутоимуне болести наводе се као узроци.
Код дијабетес инсипидус реналис, дефект није у производњи хормона или преносу антидиуретског хормона, већ у самом бубрегу. Упркос исправној хормонској контроли, бубрези нису у стању да гарантују процес реапсорпције и према томе не могу да излучују концентровану мокраћу. Узроци који могу бити одговорни за затајење бубрега су бројни. Лијекови попут литијума или оштећених бубрежних тубула само су два од многих разлога за озбиљно затајење бубрега.
.jpg)
