Објашњавамо све о настанку материје, тренутно прихваћеним теоријама и њеном процесу до настанка живота.
Шта је порекло материје?
Да бисмо објаснили настанак материје, потребно је да се вратимо на тренутно прихваћене теорије о пореклу материје.универзум, пошто се с обзиром на законе физички, количина материја И Енергија у универзуму мора бити константан.
Ова теорија о пореклу онога што постоји зове се "Велики прасак”(Велики прасак), и објашњава да је универзум првобитно био хиперконцентрисана честица која је садржала сву енергију и материју за које знамо да су се веома густо акумулирали.
Ова тачка је сама по себи била изузетно нестабилна и пре 13,798 милиона година тамо се догодила гигантска експлозија, ослобађајући огромну количину топлота (што се процењује на 1032°Ц) и тиме је покренут процес ширења, а самим тим и хлађења универзума.
Како се температура смањивала, почели су да се формирају различити познати елементи, као резултат субатомске честице да знамо: протона, неутрони И електрона, који је почео да се комбинује за изградњу атома.
Процењује се да се први појавио око 3 минута 20 секунди након експлозије, када је температура универзума је пала на милијарду степени Целзијуса.
У почетку, једини створени елементи били су водоник и хелијум, најједноставнији познати елементи, у гигантским облацима гаса суспендованим у вакууму. Тхе атоми почели да се привлаче због гравитације сопствене масе и формирали су се све гушћи облаци гаса чије тежина И Притисак Унутрашње језгро је почело да расте до тачке у којој су њихова атомска језгра почела да се стапају, ослобађајући гигантске количине енергије, као што се десило са атомским бомбама или унутар нуклеарних реактора, али у много већим размерама. Овако први Звездице.
Унутар звезда је постојала (и још увек постоји) огромна нуклеарна реакција која много емитује светлости и много топлоте, и да спајањем атомских језгара елемената који су их чинили стварају нове, сложеније елементе.
Ове звезде су биле масивне (између 3 и 16 пута веће од Нед), тако да је његова колосална гравитација била довољна да примора све већа атомска језгра (а самим тим и са већим електричним набојем) да се споје упркос одбојним силама које их гурају, генеришући све више енергије.И топлоте.
Та иста гравитација је оно што спречава звезде да се распрше у сопственој експлозији, држећи заједно материјал настао у великој свемирској ватреној кугли.
Тако су рођени кисеоник, азот или угљеник, а касније и тежи елементи. На крају их је било толико да су почели да се организују у слојеве, при чему су они најгушћи тонули ка унутрашњости звезде, стварајући још сложеније елементе, скоро достижући укупан број познатих елемената.
На крају су ове оригиналне звезде завршиле свој животни циклус и експлодирале у велике супернове, након што су сагореле све своје гориво или достигле нивое материје који су прекинули циклус нуклеарних реакција.
Тада су се елементи закључани унутра расули пуном брзином по универзуму, таквом снагом да су многи успут пролазили кроз промене и комбинације, дајући тако најтеже и коначне елементе универзума. Периодни систем.
Ови различити елементи, расути по свемиру, на крају би почели да се спајају и хладе, комбинујући се једни са другима да би формирали више не нове атоме, већ молекуле и сложене хемикалије.
Такви скупови сложене материје ће касније бити планете, астероиди и сва астрална тела за која знамо, укључујући планету земља а и нова сунца, млади људи, попут наших.
Ова материја је такође она у коју би се ујединила наша планета супстанце све сложенији и на крају у ланцима од молекуле то би започело живот она сама.